ФОРУМОТ Е НАШ
Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето 79175518
ФОРУМОТ Е НАШ
Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето 79175518
ФОРУМОТ Е НАШ
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

ФОРУМОТ Е НАШ

Овој форум е во наша сопственост,тука секој може да си каже што мисли,па дури и да објави штрајк,па затоа слободно ТУПЕТЕ и УЖИВАЈТЕ ! п.с. Форумот е строго забранет за малолетници!!!
 
HomeHome  PortalPortal  Latest imagesLatest images  Регистрирајте сеРегистрирајте се  ВлезВлез  
Добро ни дојдовте драги пријатели „Тупаџијо еден... ни-за-еден“

 

 Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето

Go down 
АвторПорака
Flok
Тупаџија
Тупаџија
Flok


Број на мислења : 256
Локација : Macedonia
Регистриран на : 2011-12-16

Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето Empty
ПишувањеПредмет: Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето   Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето EmptyСаб 27 Јун 2015, 3:23 pm

Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето

Многумина до 1990 год но и денес заслугата за Самоуправувањето ја припишуваат на “генијалниот Титов ум “ Иако противниците на Самоуправувањето и до 1990 велеа дека Тито си бил добар Сталинист но ете Кардељ и Словенците го заебале оти го измислиле Самоуправувањето .

Тито никогаш и не криел дека бил Сталинист но после Инфорбирото нели настанало расчиствање со Сталинизмот . ‘Да живее Тито и Сталин “а после ако си за Сталин ........на Голи Оток.

Со оваа тема ќе покажеме и приложиме конкретни ДОКАЗИ дека Самоуправувањето од 1950 до 1990 на простори на екс СФРЈ е само плагијат –копирајт на Анархо Комунистичката Идеологија која е оригиналната Самоуправна идеологија . Разликата со Самоуправната на простори на екс СФРЈ е што оригиналната Анрхо-Комунистичка – Самоправа идеологина не поима никава усрана “Авангарда “ .И ова се покажа многу точно оти гледаме дека денес речиси целата “Авнгарда “ се невидени ајдучишта , безмислосни ѕверови а овие се втората генерација од “Авангардата “ оти првата генерација која учствувала по разни боишта некаде 1975 до 1980 починаа .Втората генерација која дошла со интриги со чирања слаткоречиви реферати од типот на Топурко кој идеологијата ја претствува како религија нели како велеа луѓетоза Циле..”шо убаво говоре дет”то мишто не го рзбрахме ама баш за тоа мора да е многу паметен.” (хахах глупости невидени)
Затоа е и добро што се растури Самоуправувањето .

Од приложените докажи ќе видиме дека Тито и цел куп други луѓе и те како ПРЕТХОДНО ЗНАЕЛЕ за Самопуравувањето .И не само што знаеле (теоретски) туку и со свој очи го виделе како постои како функционира на дело .
Ете тоа е главата тема .

Тито и многу други учесници во Шпанската граѓанска војна во која учествувале и Самоуправувачите –Анархокомунистите виделе како се практикува Самоуправувањето .Е сега во таа војна Анархокомунистите биле чесни а Социјалистите и комунистите играле к*рвинска улога .Комунистите и АнахоКомунстите –Самоуправувачите се мразеле па дури и убивале меѓу се*е . Тито бил во Шпанија како член на Советската озлогасена НКВД за вршење ликвидации на политички противници .Повеќе од сигурно е дека има ликвидирано и Самоуправувачи –Анархокомунисти .Се подразбира дека Тито тоа не го спомнувал .Но веднаш после Втора Светска војна се јавиле преживеани учесници кој го препознале оти лично го познавале .Значи не зборуваме за некој денешни забегани типци со сулуди теории на заговори ..Масони , вуду магии , Марсовци и секакви глупости туку за луѓе кој лично го познавале Тито . И не бил само Тито член во тие ликвидациски одреди туку имало и други од екс СФРЈ па ова многу добро објаснува како е можно ушто во текот на војната партизани да организираат толку добра разузнавачка мрежа а потоа ОЗНА .Па дури Тито и другите кој биле дел од Советските разузнавачки служби толку добро им ги научиле финтите што Тито му се закнувал на Сталин дека ...ќе му прати само еден атентатор и толку ќе му биде .(нели Сталин му праќал десетици атентатори на Тито) .

Меѓутоа дел од тие комунисти потоа ја прифатиле АнархоКомунистичката –Самоуправна идеологија и почнала да се практикува од 1950 до 1990 .Иако интересно е дека :
Ова :
И веданаш после втора светска војна Комунистите НЕ ГИ прогонувале не се бореле против .АнархоКомунситите –Самоуправувачите туку овие активно учествувале во политичкиот живот . Еве примерот со Павел Шатев кој сепак на крајот се премислил и завршил како Сталинист .

Вака :

Особено во тој процес предничи ре-интерпретирањето на Павел Шатев, најактивниот револуционер на овие простори од почетокот до средината на 20тиот век, кој својот активизам го започнал инспириран од рускиот АНАРХИЗАМ , под паролата “Без богови, без господари”, за потоа после многу перипетии да влезе во Коминтерната и да заврши како СТАЛИНИСТ

Денес, Павел Шатев, освен што се интерпретира како исклучиво македонски национален херој, националист и слично, е избран и за патрон на десничарскиот-конзервативен институт близок до владејачката партија; на човекот кој се борел за свет “без богови и без господари” му се инпутира некаква традициоалност, “демохристијанство”, десничарски идеи. А воедно, и македонските православни конзервативни “патриоти” се инспирираат од револуционер кој целиот живот го поминал во борба ПРОТИВ ВРЕДНОСТИТЕ кои тие ги промовираат.

http://www.okno.mk/node/1994

Самото Самоуправување и ден денес прави големи проблеми најмногу со Приватизацијата .
Кај земјите под Сталинистички режим приватизацијата одеше лесно бидејќи ДРЖАВАТА беше СОПСТВЕНИК на фабриките па со смена на политичката гарнитура на ДРЖАВАТА таа држава направи приватизација .Но на простори на екс СФРЈ мораше да оди со крадење и лажење оти ДРЖАВАТА НЕ БЕШЕ сопсвеник на фабрките туку работниците и работосопосбните.......државата приватизираше нешто што нее нејзина сопственост а тоа се вика крадење .Самопуравната општествена сопственост беше сега е и ќе биде спорно зесекогаш нејзина приватизација од државата оти тоа е криминал и се спроведе со криминал а и сега се прави .

Но ајде да ги приложиме доказите


1)
Еве дека Тито и другите ПРЕТХОДНО ВИДЕЛЕ со свој очи како се практува Самоуправувањето .

Вака :


Шпанија

Шпански грађански рат

Posted on May 20, 2013
Франков војни пуч тријумфовао је у већем делу Шпаније нарочито оне које су неколико месеци раније на изборима биле опредељене за десничарске кандидате: Галицији, Леону, Старој Кастиљи, Навари, већем делу Арагона, западној Андалузији, северној Африци и наКанарским острвима. Велики градови као и индустријски најважније области биле су под контролом снага лојалних влади. Већ током лета 1936. назирали су се фронтови будућег рата. Франко је отишао са Канарских острва у Марокански протекторат како стао на челошпанских афричких јединица. Ово су биле елитне шпанске јединице. По преласку Гибралтара ове снаге су се повезале са побуеничким гарнизонима у Кадису и Севиљи а до јесени стигле су до предграђа Мадрида.

Немачка и Италија активно су пружале војну помоћ Франковим снагама. Совјетски Савез стао је на страну Републике и од 1937. пружао је помоћ у ратном и санитетском материјалу. Антифашистичко јавно мњење широм света је стало на страну Републике.

Рат који је уследио имао је јасна идеолошка обележја. Католичка црква је подржала Франка изједначавајући рат против комуниста са новим крсташким походом. Потом је антиклерикализам левице добио екстремне размере. Верници и свештеници у појединим областима били су изложени страшним прогонима. У провинцијама које су остале лојалне Републици милиција Народног фронта је често поништавала власт представника владе. Анархисти су подстицали заузимање предузећа и земље ШТО СУ РАДНИЦИ И ЧИНИЛИ . За разлику од АНАРХОКОМУНИСТА,СОЦИЈАЛИСТИ И КОМУНИСТИ су сматрали да током рата НЕ ТРЕБА ВРШИТИ значајније ПРОМЕНЕ СИСТЕМА мада се ни они нису одрекли својих револуционарних начела. У лето 1936. Ларго Кабаљеро је постао председник владе народног фронта. Главни циљ ове владе била је победа у рату, па је уложила велике напоре од краја 1936. да би наметнула власт локалним аутономсним центрима. Почетком 1937. ЦНТ и ФАИ припојиле су своје милиције владиним оружаним снагама. До маја 1937. извршна власт је успела да у потпуности укине независност ФАИ.

У националистичком блоку све снаге су се брзо потчиниле војним властима. У Бургосу се успоставили Хунту за одбрану чији је председник био генерал Мигел Кабанељас. Како се приближавало лето 1937. године националисти су све веће наде полагали у одреде из Африке јер су сматрали да једино они могу да овладају Мадридом. Тако је растао значај њеног заповедника, генерала Франсиска Франка. Он је 30. септембра 1937. проглашен за генералисимуса а касније и за шефа државе на челу Техничке хунте. Све политичке снаге које су ушле у ово тело морале су да се потчине власти генерала.

За ово време рат је беснео. Иницијативу је углавном увем имала национална војска. У новембру 1936. националисти су започели напад на Мадрид али су републиканске снаге уз помоћ партијских милиција и добровољаца из многих земаља успеле да овај напад одбију. Мадрид ће бити освојен тек при крају рата.

У јануару 1937. када су увидели да Мадрид неће пасти националисти су своју пажњу усмерили на друге фронтове. Заузели су Малагу, у пролеће су почеле борбе у Кантабрији, у јуну је пао Билбао, потом Сантандер и на крају у јесен Астурија.

Све до децембра 1937. Република није могла да предузме ниједну већу офанзиву. Тек тада је кренула на Теруел али је та офанзива претрпела неуспех. Овај пораз су искористили националисти да изведу велики напад на истоку земље. Њихове трупе стигле су доМедитерана поделивши републиканске области на два дела. Валенсија, као ново седиште републиканске владе остала је ван њиховог домашаја.

У јулу 1938. Република је уложила велике напоре да очува Каталонију. У долини Ебра су предузели офанзиву која је у почетку успешно напредовала али су франкисти убрзо прешли у контранапад. Јануара 1939. пала је Барселона. Влада и председник владе Асања морали су да избегну у Француску. Само је централнојужна зона остала под републиканском контролом, али ово стање је било краткотрајно. Наиме, чим се докопао власти у Мадриду, пуковник Сехисмундо Касадо је започео преговоре са Франковим Главним штабом о предаји. После пада Мадрида, преостали отпор био је лако сломљен. Франко је прогласио крај рата 1. априла 1939. године и победу своје Нове државе.

http://sanjaljiljak.wordpress.com/page/2/


2)
А еве дека Тито бил во Шпанија само што имал многу неблагодарна улога
Бил командант на ликвидацациски одреди за ликвидација на политички противници .Исто и дека веднаш после војната имало луѓе кој го познавале од Шпанија дури и пишувале за него (го знаеле како командант Шапаев)

Вака :



Jugosloveni u Španskom građanskom ratu

Jugosloveni koji su se borili kao dobrovoljci u Španskom građanskom ratu na strani republikanaca su nazvani „španski borci“ ili „jugoslovenski španci“.

Beogradsko Udruženje španskih boraca raspolaže podacima da je u Internacionalnim brigadama i drugim jedinicama Španske republikanske armije bilo 1775 dobrovoljaca iz Jugoslavije, od kojih je u Španiji poginulo njih 595 a kasnije, u Narodnooslobodilačkoj borbi 116. Među španskim dobrovoljcima je bilo veterana radničkog pokreta, vodećih revolucionara i članova najužeg rukovodstva KPJ (pet članova CK, sedam članova iz aparata Kominterne i troje bivših poslanika), kao Blagoje Parović, Vladimir Ćopić, Roman Filipčev, Božidar Maslarić, Marko Orešković, Karlo Mrazović, Dragotin Gustinčič, Veljko Kovačević, Julio Varesko i drugi.

Na nacionalnu pripadnost nije se obraćala veća pažnja, ali postojeći podaci govore o najvećem broju Hrvata (48 odsto), zatim Slovenaca (23%), Srba (18%), Crnogoraca (3,2%) i Makedonaca (1,5%). Na spiskovima boraca se nalaze i nemačka i jevrejska imena. Jednako nepotpuni podaci kažu da su po političkoj pripadnosti bili komunisti (561), socijaldemokrate (10 odsto), članovi Hrvatske seljačke stranke (8 odsto), anarhisti (4 odsto) a van stranaka gotovo trećina ukupnog broja (457).

Ratovali su u Karobanji, kod Brunete, Saragose, u Aragonu, Teruelu, Marbelji, San Mateu, na barikadama Madrida i mnogim drugim bojištima. Bilo je 545 poginulih od 1664 dobrovoljaca, što znači, da je bio gubitak među Jugoslovenima 32%.

Borba u Španiji vodila se u vreme Staljinovih „čistki“ koje su zahvatile i vrh KPJ, što je izazvalo nezadovoljstvo među jugoslovenskim dobrovoljcima u Španiji.U vreme velike staljinističke čistke u KPJ, jugoslovenski komunisti, dobrovoljci u internacionalnim brigadama, na Konferenciji u Barceloni 1937. su se je IZJASNILI PROTIV Titovog preuzimanja CK KPJ i za to kandidovali Blagoja Parovića. Nakon toga su mnogi optuženi za "trockizam", a neki od vođa, kao Blagoje Parović i Vladimir Ćopić, su ubijeni ili streljani.Nakon Španjolskog građanskog rata, na Istoku, u Sovjetskom Savezu, mnogi španski borci su streljani u čistkama; na Zapadu, sumnjiče ih za komunističku subverziju.

U drugom svetskom ratu, španski borci su bili NA NAJISTAKNUTIJIM vojnim položajima u NOVJ. Posebno Koča Popović i Peko Dapčević, KOMANDANTI elitne Prve i Druge proleterske divizije. 1945. godine su sva četvorica komandanata armija nove Jugoslovenske armije bili španski borci.60 španskih boraca je proglašeno narodnim herojima Jugoslavije.

Slanje dobrovoljaca u Španiju

itn


Unutarpartijski sukobi i čistke u Španiji

Nakon hapšenja Generalnog sekretara Milana Gorkića u Moskvi jula 1937. godine, među jugoslovenskim dobrovoljcima kipela je oštra frakcijska borba između pristalica uhapšenog generalnog sekretara i njegovih protivnika.Ulje na vatru dolila je specijalna komisija koja je došla iz Moskve na čelu sa Rodoljubom Čolakovićem, koja je počela čistku jugoslovenske partije od "gorkićevaca".

Sredinom 1937. ili 1938. godine, u jeku španskog građanskog rata i Staljinove Velike čistke u KPJ, održana je konferencija KPJ u Barceloni. Na kongresu su se jugoslovenski komunisti, dobrovoljci u Španiji, suprotstavili Brozovom preuzimanju Partije. Oni su izglasali podršku crnogorskom revolucionaru Petku Miletiću, glavnom Titovom rivalu, koji se u to vreme nalazio na robiji.

Odluke Barselonskog kongresa nikada nisu sprovedene, a njegovi učesnici su optuženi za "trockizam". Josip Broz je u narednom periodu uz pomoć Moskve POSTAO GENERALNI sekretar KPJ, a njegovi konkurenti su proglašeni trockistima I UBIJENI .

Vladimir Ćopić i Blagoje Parović su bili dve najistaknutije figure među jugoslovenskim interbrigadistima u Španiji.Blagoje Parović, član Politbiroa CK KPJ i politički komesar 13. internacionalne brigade, ubijen je 1937. pod nerazjašnjenim okolnostima u Španiji. Nakon toga, 1939. je u Moskvi streljan Vladimir Ćopić, član Politbiroa CK KPJ, potpukovnik Španske republikanske armije i komandant Petnaeste internacionalne brigade.

Delatnost NKVD-a u Španiji i uloga Tita

Zajedno sa vojnom pomoći Španiji, Staljin je slao kadrove svoje TAJNE POLICIJE NKVD preko kojih je uspostavljao kontrolu nad Internacionalnim brigadama. Infiltracija doušnika je bila efektivna od samog formiranja brigade, u cilju otkrivanja neposlušnih elemenata, koji su odbijali da slede komande iz Moskve. Prisustvo saradnika NKVD-a značilo je prenošenje Staljinove Velike čistke iz SSSR-a u Španiju. Sovjetski agenti su veoma aktivno delovali u Barseloni 1937. godine. Posebno mračnu ulogu su imali likvidatori (liquidadores), koji su bili zaduženi za UKLANJANJE političkih PROTIVNIKA .

Još uvek je kontroverzna uloga Josipa Broza u Španskom građanskom ratu. On sam je govorioDA NIJE bio u Španiji, ali mnogi navode DA JESTE . Fred Copeman, engleski DOBROVOLJAC u Španiji i komandant Britanskog bataljona, u svojoj knjizi sećanja još 1948. godine piše o Titu u Španiji, koji je pod lažnim imenom ŠapajevBIO JEDAN OD zapovednika balkanskog bataljona Dimitrov. I posleratna socijalistička štampa u Americi pominje Tita kao KOMANDANTA Šapajeva.

Novinar Pero Simić, na osnovu proučavanja arhivske građe, smatra da je Tito u Španiju RUKOVODIO NKVD-om. On navodi svedočanstvo Slovenca Josipa Kopiniča, visokog sovjetskog obavještajca u Španjolskoj, koji tvrdi da se nakon Gorkića, koji je bio predstavnik Kominterne za Španjolsku, Tito prihvatio „dobrog dijela tih poslova". Pod Titovom nadležnošću je bio i rad IV odseka NKVD-a, zbog čega je "išao u Španiju na inspekcijska putovanja". Tito je navodno bio „šef štaba za likvidacije u Španiji", koji su još činili talijanski komunist Vittorio Vidali i Jugosloveni Ivan Krajačić, Ivan Srebrenjak i Vlajko Begović.

Bliski Titov suradnik Leo Mates je 1983. godine izjavio Dedijeru da je Tito „činio prljave usluge u Španiji", precizirajući "Tito je tamo čistio ljude."

Raspuštanje Interbrigada i sudbina dobrovoljaca

Krajem 1938. godine vlada španske republike je donela odluku o raspuštanju Internacionalnih brigada, nakon sporazuma da ni Nemačka ni Italija više neće slati svoje trupe. Međutim, Nemačka je nastavila da šalje pomoć generalu Franku, i usledio je brz poraz Republike.

Nakon raspuštanja Internacionalnih brigada, mnogi Jugosloveni su prešli u Francusku, gde su zatvoreni u logore, uglavnom u logor Girs. U francuskim logorima su bili zatočeni od kraja 1938. do nemačkog napada na Francusku maja 1940. godine. Jugoslovenske vlade su uporno odbijale izdavati dozvole za povratak španskih dobrovoljaca.

„Po pitanju povratka ovih naših dobrovoljaca, koji su u većini komunisti, od strane Ministarstva unutrašnjih poslova rešeno je, da svaki mora u našem poslanstvu u Parizu pismeno da izjavi, da se kaje što je otišao u dobrovoljce i da se odriče svake komunističke akcije po povratku u zemlju.“

– Stav Generalštaba jugoslovenske vojske, 20. XI. 1939.

Kad je Francuska 22. juna 1940. kapitulirala, postojala je velika opasnost da bivše španske borce nacističke snage pobiju ili odvede u logore u Nemačku. Komiteti KPJ u logorima odmah donose odluku o brzom organiziranju punktova za prebacivanje interniraca za Jugoslaviju. Neki su uspeli preko Nemačke da pobegnu u Jugoslaviju, a neki su zatvoreni u logore

Od 250 jugoslovenskih dobrovoljaca koji su uspeli da se ilegalno prebace iz Francuske u Jugoslaviju, 130 ih je poginulo u bitkama tokom narodnooslobodilačkog rata (1941–1945). Tokom završnih operacija za oslobođenje zemlje, sve četiri armije JA predvodili su španski borci (Koča Popović, Peko Dapčević, Kosta Nađ, Petar Drapšin). Kod naroda i boraca su „Španci“ predstavljali uzvišeni pojam lične hrabrosti i odanosti borbi protiv fašizma.


Značaj španskih boraca za rat u JugoslavijiEdit

Partizani se skoro dve godine nalaze u neprestanoj borbi. U njihovim redovima se bore iskusni borci provereni u španskom ratu i, na žalost, VEOMA INTELIGENTNI.

– ZABELEŠKA GUVERNATORATA CRNE GORE IZ PRVE POLOVINE 1943. O ORGANIZACIJI I NAČINU VOĐENJA BORBE JEDINICA NOV I POJ

Poznati španski borci

Španski borci ubijeni u Staljinovim čistkama

Španski borci ubijeni logorima

Španski borci poginuli u pokretima otpora

Španci poginuli u Narodnooslobodilačkom ratu

Poznati preživeli španski borci

http://sh.m.wikipedia.org/wiki/Jugosloveni_u_Španskom_građanskom_ratu



3)
Еве уште еднаш дека виделе како се практикува Самоуправувањето но тогаш ги ликвидирале Самоуправувачите и ги поништувале нивните успеси .

Вака :

Анархизам

Од Википедија, слободната енциклопедија

Потекло

Како Годвин, така и Прудон се спротивставуваше на насилна револуционерна акција. Тој ја гледаше анархијата како „форма на власт или устав во кои јавните и приватните свесности, формирани преку развојот на науката и законот, се доволни за одржување на редот и гарантирање на сите слободи. Во тоа, како последица, институциите на полицијата, превентивните и репресивните методи, официјалноста, даноците, итн. се сведени на минимум. Во тоа, особено формите на монархија и интензивна централизација исчезнуваат, за да бидат заменети со федерални институции и шеми на живот базирани на комуната“. Под „комуна“, Прудон подразбираше локално самоуправување или според буквалниот превод, „општина“, наместо комунистичко удредување.


Борбата против фашизмот

Во 1920-тите и во 1930-тите, растот на фашизмот во Европа го трансформираше анархистичкиот конфликт со државата. Италија ги виде првите борби помеѓу анархистите и фашистите. Италијанските анархисти одиграа клучна улога во антифашистичката организација Arditi del Popolo, која беше најсилна во областите со анархистички традиции и забележаа бројни победи, вклучувајќи го одбивањето на Црните кошули во анархистичкото јадро во Парма, Август 1922. Во Франција, каде крајно десните лиги дојдоа скоро до востание во немирите од Февруари 1934, анархистите беа поделени околу политиката за Обединет фронт. Во Шпанија ЦНТ иницијално одби да се приклучи на народниот фронт на електоралната алијанса и апстиненцијата од изборите на ЦНТ доведе до победа на десницата. Но во 1936, ЦНТ ја смени позицијата и анархистичките гласови помогнаа да победи народниот фронт. Месеци подоцна, владејачката класа одговори со обид за пуч, и Шпанската граѓанска војна (1936-1939) започна. Како одговор на бунтот од армијата, движење на селани и работници ИНСПИРИРАНИ ОД АНАРХИСТИЧКИ ИДЕИ , поддржани од вооружени милиции, ја заземаа Барселона и големи делови од рурална Шпанија каде тие ЈА КОЛЕКТИВИЗИРАА ЗЕМЈАТА . Но, пред евентуалната фашистичка победа во 1939, анархистите ЈА ГУБЕА БОРБАТА од страна на Сталинистите, кои ја контролираа дистрибуцијата на воената помош за Републиканската кауза од страна на Советскиот Сојуз. Според Џорџ Орвел и други НАБЉУДУВАЧИ , трупите предводени од сталинистите ГИ ЗАДУШИЈА колективите И ГИ ПРОГОНУВАА пристојните МАРКСИСТИ И АНАРХИСТИ.

http://mk.wikipedia.org/wiki/Анархизам


Иако на пример Тито и другите се претствуваа како од претходно споменатите Пристојни Марксисти – Плеханисти како се нарекуваа се*еси .Но никогаш не признаа дека се АнархоКомунисти што пак и не беше можно оти АнрхоКомунистите се ПРОТИВ постоење на “Авангарда “ а овие беа токму тоа.

Вратете се на почетокот Go down
Flok
Тупаџија
Тупаџија
Flok


Број на мислења : 256
Локација : Macedonia
Регистриран на : 2011-12-16

Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето Empty
ПишувањеПредмет: Re: Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето   Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето EmptyСаб 27 Јун 2015, 11:09 pm

4)
Еве дека и денес Анрхо-комунистите не се согласуваат со комунистите по прашањето на “Авангардата”
Приватизацијата мораше да се направи на криминален начин поради анархистиката идеја дека фабриките мора да им припаѓаат на вработените –работниците .Токму затоа Самоуправувањето –Анархокомунизмот се смета дека е е најрадикална левичарска опција .Сталинизмот не се смета за најрадикална опција иако бил најбрутален .

Анархизам


Здравко Савески

(Извадок од книгата, Отаде едноумието

в) Слободарски преоден период. И покрај тоа што анархизмот е НАЈРАДИКАЛНА политичка теорија НА ЛЕВИЦАТА , сепак тој, наспроти тврдењата на неговите противници, не смета дека е можно воспоставување на целосно развиен систем на анархија “преку ноќ”, на првиот ден по револуцијата. Неговата разлика со комунизмот не е во тоа што комунизмот предвидува преоден период, а анархизмот не, туку во карактерот на преодниот период од капитализам до посакуваното општество. Кажувајќи го ова сепак треба да се нагласи дека во случајот со анархизмот станува збор за преоден период само во економската сфера, додека во политичката сфера наместо преоден период, наместо уставотворни собранија, привремени влади и револуционерни диктатури, анархистите предвидуваат инстантно укинување на државата и нејзина замена со комуни и конфедерации на комуни. “Орудието на угнетувањето, поробувањето и ропската покорност” - ќе рече Кропоткин за државата - “не може да стане орудие на ослободувањето”, упатувајќи им забелешка на оние антикапиталисти кои, иако имаат за цел бездржавно општество, сметаат дека таа цел може да се оствари само преку зголемување на моќта на државата. За анархистите ако целта е слободарска, тогаш и средствата мораат да бидат слободарски. Или, како што се изрази Бакунин, “слободата може да се создаде само со помош на слободата.” Утврдувајќи ја тесната поврзаност на слободата и социјализмот со зборовите дека “слободата без социјализам е привилегија и неправда, а социјализмот без слобода е ропство и бруталност”, Бакунин остро ќе се спротивстави на воспоставувањето на “диктатура на пролетаријатот” како преоден период кон идното општество и ќе нагласи дека “... никоја диктатура не може да има друга цел, освен да се овековечи и е во состојба да побуди и да воспита во народот, кој ја трпи, само ропство...” Односно, со други зборови, “диктатурата на пролетаријатот” не е патот што може да доведе до едно бездржавно општество. На анархистите во врска со оваа теза редовно им се приговара дека во случај револуцијата да не ја користи моќта на државата, тоа ќе значи брзо и лесно враќање на власт на контрареволуционерните сили, на што анархистите возвраќаат дека одбраната на револуцијата преку користење на принудната моќ на државата не е единствен (ниту пак пожелен) начин на одбрана на револуцијата. Според анархистите револуцијата по укинувањето на државата ќе биде бранета од страна на комуните, кои ќе организираат доброволни милиции и кои ќе соработуваат меѓусебно со цел заедничка одбрана од контрареволуцијата.


Кога се зборува за преодниот период во економската сфера според анархистичката теорија, тогаш се мисли на преодните облици на организација на распределбата, додека во однос на производството се предвидува негова реорганизација на самоуправни принципи. Во зависност од локалните услови распределбата во преодниот период до развиениот анархизам би можела да биде спроведена врз комунистички принципи (т.е. СПОРЕД ПОТРЕБИТЕ , како комбинација на комунистичката распределба и рационализација, преку воведување еднаква плата, преку израмнување на платите до мерата до која тоа е можно и слично. Практичен пример во врска со ова беа анархистичките колективи за време на Шпанската граѓанска војна кога распределбата во нивни рамки беше конципирана врз основа на некој од горенаведените принципи.


г) Непосредна демократија ( САМОУПРАВУВАЊЕ ). Имајќи го во предвид негативниот однос на комунистите кон “буржоаската демократија” и она до каде тоа нив ги доведе, лесно може од уште понихилистичкиот однос на анархистите кон “репрезентативната демократија” на капитализмот (имено, анархистите ниту учествуваат на изборите во капитализмот) да се дојде до заклучок дека анархистите се уште поголеми недемократи од комунистите. Сепак, ова е далеку од точна аналогија. За разлика од случајот со комунистите, опозицијата кон репрезентативната демократија ниту во теоријата ниту во праксата не ги доведе анархистите до недемократските води. И анархистичките организации се демократски организирани и примената на анархистичките идеи во стварноста значеше зголемување на демократијата во даденото општество. На тој начин, иако критиката на комунистите и анархистите кон демократијата во капитализмот суштински е иста, нејзините импликации се дијаметрално спротивни кај овие два правци: кај првите критиката доведе до тоталитаризам, а кај вторите до непопустливо залагање за непосредна демократија, спроведена во сите делови на анархистичкото општество при што припадниците на дадените асоцијации би одлучувале за сите прашања што ги засегаат врз основа на принципот “еден човек - еден глас”. Зборувајќи за погледите на анархистите околу непосредната демократија, односно околу самоуправувањето, важно е да се напомнат четири работи:
- дека во случајот со анархистите самоуправувањето не е сведено на празна форма зад која се крие некоја тесна групација што стварно ги влечи конците, каков што беше случајот со ТИТОИСТИЧКИОТ комунизам;
- дека анархистите се толку убедени во самоуправниот потенцијал, во партиципативниот дух на луѓето што се залагаат за ВОВЕДУВАЊЕ на САМОУПРАВУВАЊЕТО УШТЕ СЛЕНИОТ ДЕН по укинувањето на капитализмот;
- дека анархистите иако се залагаат за “универзализација на самоуправувањето во сите аспекти на животот”, сепак не забораваат да посочат дека самоуправните собранија нема да се занимаваат со чисто административните работи за кои се предвидува да бидат делегирани на потесни тела, чии членови би биле сменливи во секое време;
- дека кај анархистите постои убеденост дека едно општество ако не вклучува демократија на работното место и во останатите “неполитички” области, или ќе стане формално-демократско како капиталистичките демократии или ќе биде потчинето на диктаторски режим.

http://anarhija.freediscussions.net/

(ова е мал извадок од текстот кој сака нека си прочита цел текст на адресата)

5)
Анархо-Комунситичката идеологија не поима постоење на “Авангарда “

Во секоја фабрика во екс СФРЈ работниците имаа оружје .Но ги предаде ЈНА која ги разоружа .Истата ЈНА на која народот се надеваше на која најмногу и веруваше .
ЈНА која чинеше неброени милијарди долари ако не беше ќе имаше стандард може не како Швајцарија или Германја или Скандинавски земји но сигурно повеќе од другите во Европа.

АНАРХО-КОМУНИСТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА

Анархизмот може кратко да биде опишан како негација на секој вид на власт и авторитет на човек врз човек; комунизам кој ги признава тежнеењата на индивидуите да ги задоволат своите физички, морални и интелектуални потреби. Затоа анархисите им пружаат отпор на сите можни форми на принуда и авторитет, ја отфрлаат самата помисла на тоа да бидат над било кого бидејќи знаат дека тој погрешен однос е изворот на речиси сета беда, насилство и крвопролевање во светот.

Право кажано, анархизмот не е апстрактна теорија за идеално општество. На животот и општествените врски гледа без илузии. Ставајќи точка на суеверието, предрасудите и лажните чувства се обидува да ги гледа работите онакви какви што се; без да гради замоци во облаци со едноставна корелација на засновани факти дека најголемите можности на потполн и слободен живот можат да бидат реалност за сите, тогаш кога ѕидот на сите наши општествени нееднаквости-државата-ќе биде уништена и кога ќе биде прогласена КОЛЕКТИВНА СОПСТВЕНОСТ.

Самиот анархиэам ги содржи денешните револуционерни идеали, беэ одложувања и компромиси. Таа не стреми кон диктатура; нема эа цел даја эаэеме власта, ниту пак работничките органиэации. Таа работи на вистинското просветлување на работниците. помагајќи им да ја досегнат таа эреэлост на умот која ќе ги донесе до еманципација.
Со едукација, со слободна органиэација, со индивидуален и колективен отпор кон економската и политичката тиранија, анархистите се надеваат дека ќе успеат да ја достигнат својата цел



http://anarhija.freediscussions.net/html-h18.htm

http://anarhija.freediscussions.net/

6)

Шпанска граѓанска војна

Шпанска граѓанска војна (17 јули 1936 – 1 април 1939), позната и како Шпанска револуција — војна помеѓу шпанската републиканска влада и нејзините левичарски поддржувачи, од една страна, и бунтовниците, војската и десно-ориентираните елементи, на чело со Франциско Франко од друга.

Во војната се вмешуваат и странски сили. Иако во принцип е усвоена политика на немешање, СССР ја поддржува владата (иако помошта на СССР е во голема мера двосмислена), а Франко е поддржан од Италија на Мусолини и од Хитлерова Германија. На страната на владата се борeле и доброволци од многу земји, кои главно биле дел од Интернационалните бригади. Меѓу попознатите фигури што се бореле на страната на Републиката биле: Џорџ Орвел, Ернест Хемингвеј, Андре Малро и други.

По тригодишна војна во која загинале од 500.000 до 1.000.000, победа извојувале бунтовниците на Франко, воспоставувајќи десничарска диктатура и монархија.

Истовремено со одбраната на Републиката од Франко и десницата, одредени левичарски струи, ОСОБЕНО АНАРХИСТИТЕ , се стремат да извршат социјална револуција. Нивните стремежи СЕ СУЗБИЕНИ , во прв ред поради ДВОЛИЧНАТА улога што во текот на Шпанската граѓанска војна ја играат КОМУНИСТИТЕ.


На страната на Републиката се бореле и 137 Македонци, од трите делови на Македонија и од дијаспората. Тие во Шпанија доаѓале од Македонија, но и од Франција, Канада, САД, Советскиот Сојуз, Аргентина, Белгија, Алжир, Албанија, Панама и други земји. Помеѓу попознатите се:[3] Алексо Демниевски - Бауман, Цветко Узуновски, Ганчо Хаџипанзов, Елисие Поповски и Кирил Ќамилов. Останати македонски шпански борци се: Спас Банџов, Трајко Мишковски, Иван Дојчинов, Боро Поцков, Урфи Аголи, Димитар Тодоров, Петар Калев, Борис Атков, Трифун Бузев, Тане Наумов, Тодор Димитров, Илија Јотов, Панајот Јотов, Владимир Арсовски, Ангел Димов, Андреј Колешинов, Григор Атанасовски и други. Македонци - шпански борци имало и од иселеништвото. Помеѓу македонските иселеници кои се бореле на страната на Шпанската република биле и: Вангел Темелковски, Панајот Хаџиев, Димитар Тотев, Ламбро Марковски, Желеско Рачев, Џорџ Пол, Димитар Бузев, Мајк Белов, Џан Томсон и други.

Македонските доброволци учествувале речиси на сите главни фронтови и герилата во Валенсија, Арагон, Мадрид, Каталонија, Харама, Кордоба, Брунето, Мадрид и на други места. На воените боишта животите ги положија 65 Македонци.[4]



http://mk.wikipedia.org/wiki/Шпанска_граѓанска_војна
Вратете се на почетокот Go down
Flok
Тупаџија
Тупаџија
Flok


Број на мислења : 256
Локација : Macedonia
Регистриран на : 2011-12-16

Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето Empty
ПишувањеПредмет: Re: Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето   Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето EmptyСаб 27 Јун 2015, 11:11 pm


7)


Македонци учесници во Шпанската граѓанска војна

Извори:Перо Коробар, Божо Стефановски (ур.) „Во интернационалните бригади на Шпанија“, „Студентски збор“, Скопје, 1989, 215-220 стр., Ѓорѓи Танковски и др. (ур.) „Зборник на загинати борци во НОВ и револуцијата од Ресен и Ресенско“, Ресен, 1983, 123-124 стр. и Abraham Lincoln Brigade Archives.
Техничка обработка: Здравко Савески
Онлајн верзија: ноември 2009

Вардарска Македонија

1. Аголи Урфи Аки – роден 1903 година во Дебар. Се школувал во Дебар, Битола, Солун и Тирана, а воена академија во Италија. Во октомври 1936 година преку Солун дошол во Шпанија. Загинал во април 1937 година кај Брунете пред Мадрид.

2. Арсовски Панов Владимир — роден 1910 во Неготино. Инженер, геометар. Член на КПЈ од 1931 година. Во 1932 година бега од Југославија и оди во СССР. Во СССР студирал на Вороњешкиот универзитет. Не ги завршил студиите, бидејќи заминал во Шпанија, каде зел учество во војната од 9 декември 1936. Добил чин лајтант. На почетокот на 1937 година заминал во тенковска единица во Мурсија, но набрзо добил прекоманда на Мадридскиот фронт. Таму загинал кај реката Харама на 2 февруари 1937 година, кога една граната го погодила неговиот тенк.

3. Атков Томов Борис — роден на 6 декември 1904 година во Скопје. Се иселил во Франција во пролетта 1924 година. Работел во циркус во Париз и во рудник во Алес Гард. Во Шпанија дошол од Франција на 2 септември 1936 година. Се борел на Мадридскиот фронт. Бил во диверзантски групи – капетан. На 12 февруари 1939 е заробен и префрлен во логорите во Франција на присилна работа, а потоа, како шпански борец, е затворен во Швајцарија, каде останува до август 1941, кога успева да избега и да се врати во Југославија. Во 1944 години стапува во единиците на НОВ. Делегат е на Првото заседание на АСНОМ. По ослободувањето работи во Народното собрание на Македонија. Дал свој придонес во развојот на културата и филмот во Македонија. Почина на 7 септември 1989 година во Скопје.

4. Банџов Наумов Спас — роден во 1904 година. Од Охрид. Бил на печалба во Романија, Франција и Белгија. Во 1928 година станал член на француските синдикати, а во 1931 година и на Комунистичката партија на Франција. Во Шпанија дошол од Белгија во половината на 1937 година. Прво се бореше на Мадридскиот фронт, а потоа е префрлен на Теруелскиот фронт. Добил чин поручник. По престојот во Шпанија од околу 15-16 месеци, сериозно заболува од стомачни болести и во 1938 година се враќа во Брисел. Во септември 1939 година се преселува во Софија и се вклучува во БРП (к). Умира во Охрид на 15 август 1942 година. (подетално види овде).

5. Божиновски Панде — од с. Кривени, Ресенско. Бил на печалба во Буенос Аирес, Аргентина каде работел во градежништвото и бил активен учесник во штрајковите, демонстрациите и митинзите организирани од Аргентинската комунистичка партија. Во 1937 година преку Канада заминал во Шпанија. Бил во 11-та [15-та?] бригада – баталјон „Линколн“. По завршувањето на Војната се вратил во Македонија и работел во градежништвото. Починал во 1976 година во Нивици, Преспанско.

6. Бојлевски Лазар — роден на 2 јули 1902 во с. Буково, Битолско. Дошол од Франција.

7. Бочкаровски Михаил (Калија) - Чарли — роден во 1895 година во с. Кривени, Ресенско. На 17 години замина на печалба во САД. Таму работел како општ работник во Њујорк, Детроит, Лакавана и на други места. Учествувал во штрајкови, поради што бил притворуван и иследуван, а морал и да го менува местото на живеење. Во 1919 година е протеран од САД и се вратил во Кривени. Отслужува воен рок по што повторно заминува за САД. Во 1930 година, со формирањето на Македонскиот народен сојуз, станува негов член. Примен е за член на КП на Америка. Во Шпанија дошол од САД во јануари 1937 година. Бил борец во артилерискиот дивизион „Група еславо“. Учествува на разни фронтови, меѓу кои и на мадридскиот. Загинал во 1938 кај селото Вилануева де ла Кањада – Мадрид.

8. Василев Норман – роден 1912 година во СРМ. Работник. Дошол од Канада на 15 мај 1937 година. Бил во ТАРТ - Словенска група.

9. Вацко Михаил – роден 1905 година. Дошол од Југославија и загинал на 21 септември 1938 година.

10. Велевски Живко – роден во с. Болно, Ресенско. Шумар.

11. Галовски Велев Георги – роден во с. Смилево, Демирхисарско, на 24 септември 1893 година. Во Шпанија дошол од Аргентина.

12. Ѓорги - Бојаџијата – родум од кичевските села. Дошол од Белгија во јануари 1937 година.

13. Демниевски Алексо - Бауман – роден е на 10 септември 1905 година во Велес. Во 1924 година станува член на СКОЈ, а во 1926 година - член на КПЈ. Во 1928 година заминал во СССР. Во Шпанија дошол од СССР на 20 ноември 1936 година. Набрзо станува командант на Балканската чета на 14-та Интернационална бригада, потоа, од 20 јули 1937 година, е командант на баталјонот „Ѓуро Ѓаковиќ“, а во септември 1937 година е началник на командата на групацијата баталјони од која подоцна се формира 129-та интернационална бригада. Во септември 1937 година е и унапреден во чин мајор. Во април 1938 е ранет во борбите на Арагонскиот фронт и му е ампутирана едната нога. Префрлен е во Париз, откаде во април 1939 година е префрлен во СССР на лечење. Во Југославија се враќа во декември 1944 година. Станува командант на 15-от македонски корпус и учествува во битките на Сремскиот фронт. По војната врши високи воени должности. Умира на 5 септември 1961 година во Белград.

14. Димков Георгиев Димо – роден 1910 година, работник. Дошол од Франција.

15. Димов(ски) Стојанов Ангел – роден на 7 јуни 1914 година во Скопје. Во 1930 година замина на печалба во Париз. Таму учествува во низа демонстрации на париските работници. Во 1936 година со група француски патриоти заминал од Франција за Шпанија. Загинал на Харама во март 1937 година.

16. Дојчинов Христов Иван – роден на 11 јануари 1909 година во Гевгелија. Работник. Заминал на печалба во Аргентина, каде во 1932 станува член на КП Аргентина. Поминал две и пол години во аргентинските затвори. Во Шпанија дошол од Аргентина во октомври 1936 година. Бил во 15-та, 115-та и 129-та бригада и специјални служби. Трипати е рануван. Капетан. Во 1941 година се вклучува во народно-ослободителното движење во Македонија. Станува член на Главниот штаб на НОВ и ПОМ. Учествува на Првото заседание на АСНОМ. По војната врши високи воени функции. Кон крајот на 1950 година е притворен како осомничен во врска со Резолуцијата на Информбирото и на 10 ноември 1951 година е осуден на девет години строг затвор и три години ограничени права. Од 1954 година ја издржува казната на Голи Оток, а е помилуван во 1956 година, по доаѓањето на Никита Хрушчов во Југославија. Умира во Скопје на 29 јануари 1992 година.

17. Жапкар Петар – роден 1897 година во с. Марино Село [скопско]. Дошол во октомври 1936 година од СССР. Загинал на Мадридскиот фронт на крајот на ноември 1936 година.

18. Иванов Кирилов Владимир – роден на 27 февруари 1911 година во Гевгелиско.

19. Јанков Васо – роден 1911 година во Башаида [село близу Кикинда]. Во Шпанија дошол од Југославија на 1 септември 1937 година. Бил во баталјонот „Димитров". Наредник.

20. Калев Петар (Милановиќ Станко) – роден 1909 година. Во Шпанија дошол од Југославија во јануари 1937 година. Ранет е на реката Ебро. Подоцна од француските концентрациони логори заминал за СССР.

21. Калешников Андро – роден во Скопје. Работник. Во Шпанија дошол од Југославија 1936 година. Загинал во движењето на отпорот во Франција.

22. Костов Гоце – роден 1909 година во Гевгелиско. Во Шпанија дошол од Франција во 1936 година. Бил к*рир по баталјонот „Димитров" и 129-та бригада. Загинал 1939 година кај Пена сан Марко на Арагон.

23. Минков Миле (Мише) – роден 1914 година. Дошол од Југославија. Загинал 1938 година.

24. Митиќ Ристо – шивач од Куманово. Во Шпанија дошол од Белгија.

25. Митров Слободан (Данко) – роден 1919 година во Ѓурѓевац [Хрватска]. Студент. Живеел во Гевгелија и стигнал во Шпанија на 14 јануари 1937 година. Бил во 11-та и 129-та интернационална бригада. Комесар на баталјон. Убиен.

26. Мишел Стефан (Мишо) – роден во Куманово. Рудар. Дошол од Франција. Умрел во концентрационен логор во Франција.

27. Мишковски Орданов Трајко - Оскар – роден на 5 март 1903 година во Велес. Во Шпанија дошол на 1 октомври 1936 година од Чехословачка. Се бори на Мадридскиот фронт. Командант на баталјон. Мајор. По завршувањето на војната е одведен во логорот Гирс, на југот на Франција. Таму останува до 1944 година, кога успева да побегне од логорот и се вклучува во францускиот отпор. По ослободувањето на Франција заминува за Југославија. На 1 февруари 1949 година е уапсен и е испратен на Голи Оток. Починал во 1955 година.

28. Мицевски Тодоров Димитар – роден 1901 година во Скопје, Чаир. Дошол од Франција на 10 октомври 1936 година. Бил во Балканската чета. Загинал на 21 јули 1937 година на Брунете близу Мадрид [или во февруари 1937 година кај Харама]

29. Наумов Илија – роден 1897 година во Ресен. Работник. Дошол во Шпанија на 27 јуни 1937 година од Канада.

30. Николов Гоце (Рибарот) – роден 1899 година во Гевгелиско. Бил во баталјонот „Ѓаковиќ" со Трајко Мишковски.

31. Пенушлиев Коцев Симо – роден на 28 јануари 1897 година во Штип.

32. Пандов Пенчо – од Велес или Велешко.

33. Поповски Тодоров Елисие – роден на 16 јули 1907 година во село Маврово, Гостиварско. Во 1935 година станува член на КПЈ. Во Шпанија дошол од Југославија на 15 јули 1937 година. Таму стапил во противтенковската единица на интернационалните бригади. Бил во 129-та интернационална бригада. Се бори на Мадридскиот и на други фронтови. Од 1939 до 1941 година е во логор во Франција. Потоа се враќа во Југославија и вклучува во НОБ на Србија. Од 1943 година е во Македонија и станува политички комесар на Првата оперативна зона. Учествува на Првото заседание на АСНОМ. По ослободувањето е раководител на УДБ-а во Македонија и врши други раководни функции. Умира во Скопје на 9 ноември 1972 година.

34. Поцков Боро – роден на 18 април 1916 година во Струмица. Графички работник. Член на СКОЈ од 1936, а на КПЈ од 1938. Во Шпанија дошол од Југославија на 1 април 1938 година и станал борец на Баталјонот „Дивизионарио", во склоп на 45-та интернационална бригада. Бил ранет. Учествува во НОБ, прво на БИХ, а од есента 1943 година - на Македонија. Бил командант на Кумановскиот и Струмичкиот партизански одред. Делегат е на Првото заседание на АСНОМ. По ослободувањето завршува Воена академија и станува генерал мајор на ЈНА. Умира во Белград на 19 јуни 1981 година.

35. Рамиз Варварица – роден во Дебар. Албанец.

36. Рафаел Хасан – роден 1905 година во Македонија. Во Шпанија дошол од Југославија.

37. Спировски Георги – роден 1903 година. Дошол од Југославија и загинал.

38. Стефанов Крстев Алексо – роден 1894 година во Царев Двор, Ресенско. Емигрант од 1920 година прво во Белгија, потоа во Франција од каде во август 1936 година заминува во Шпанија.

39. Стефанов Милан – роден во Куманово. Рудар. Во Шпанија дошол од Франција. Умрел во концентрационен логор во Франција.

40. Темелковски Темов Вангел – роден 1896 година во с. Царев Двор, Ресенско. Работник. Емигрант во Канада, а од 1927 година во САД. Од 1933 година е член на Комунистичката партија. Во Шпанија дошол на 26 февруари 1937 година. Бил ранет во текот на војната. Во март 1939 година се вратил во САД, а во 1946 година се вратил во Македонија. Умрел во Скопје на 27 април 1972 година. Капетан.

41. Тодоров Александар – роден 1908 година во с. Маврово, Гостиварско. Во Шпанија дошол од САД.

42. Тодоров Димитар – роден 1901 година (?) во Скопје. Учител. Учествувал во Балканските војни и во Првата светска војна, како капетан во бугарската војска. Во Првата светска војна бил осуден на смрт во отсуство поради организирање бегство од фронтот. Емигрирал во Бугарија, оттаму во 1925 година оди во Романија, па во Франција, каде работи како рудар во градот Алес Гард, каде се вклучил во синдикалното движење и во КП Франција. Во Шпанија дошол од Франција на 1 октомври 1936 година. Командир на чета во баталјонот „Ѓуро Ѓаковиќ“. Загинал на 21 јули 1937 година на Брунете — Мадрид — Гвадалахара. (види сеќавањето за него од Борис Атков насловено „Минерот - снајперист“)

43. Трајков Михајло – роден во Ресен. Во Шпанија дошол од Франција 1936 година и наскоро загинал во Мадрид.

44. Трајковски [Трајчевски] Крстев Борис – роден на 5 јануари 1913 година во Крушје, Ресенско. Службеник. Во Шпанија дошол од Југославија на 26 [24] јуни 1937 година. Бил во ТАРТ - Словенска група. Умрел 1944 година.

45. Ќамилов Панов Кирил – роден на 28 јануари 1898 година во Велес. Професор. Студирал на Универзитетот Сорбона во Париз, а докторирал на Универзитетот во Нанси во 1936 година. Во Шпанија дошол од Белгија во јануари 1937 година. Бил во баталјонот „Димитров" и баталјонот „Дуран". Капетан. Во НОБ од 1944 година. Бил директор на Институтот за фолклор. Умира на 5 [или 9] септември 1976 година во Скопје.

46. Узуновски Николов Цветко – роден на 24 декември 1912 година во с. Царев Двор, Ресенско. Студент. Во Шпанија дошол од Југославија на 18 јуни 1937 година. Бил во ТАРТ – батерија „Коларов".

47. Хаџи Панзов Иванов Ганчо – роден на 12 август 1900 година во Велес. Емигрирал во Франција во 1924 година. Во Шпанија дошол од Франција на почетокот на септември 1936. Загинал во првите борби пред Мадрид на 18 ноември 1936. (види повеќе во архивата на Ганчо Хаџи Панзов)

Пиринска Македонија[1]

1. Алексиев Петар — од Неврокоп. Загинал на 2 мај 1938.

2. Атанасов Никола — роден 1907 во Пиринска Македонија. Дошол од Канада. Бил во ТАРТ батерија „Коларов“.

3. Биров Атанасов Димитар — роден 1912 во с. Брезово, Благоевградско.

4. Николов Андреев Георги — роден на 6 септември 1900 година во с. Белица, Разлошко.

5. Парпулов Георгиев Велко — роден во Пиринска Македонија.

6. Пелтешки Цане — од с. Угрчин [Ловеч, Бугарија].

7. Рашев Стојан — од Пиринска Македонија. Работник. Во Шпанија дошол од Франција. Загинал 1938 година во одбраната на Мадрид.

8. Христов Методи — роден во с. Кочериново, Благоевградско. Загинал како диверзант во Шпанија.

Егејска Македонија

1. Андреев Иванов Иван — роден 1910 во Серес. Во Шпанија дошол од Канада на 15 мај 1937 година. Кувар во ТАРТ, батерија „Коларов“.

2. Белетов Иван (Шивач) — роден 1911 во Егејска Македонија. Дошол од Франција на 20 октомври 1937. Бил во баталјонот „Димитров“. Загинал кај Мореља во март 1938.

3. Божинов Димитар [Божиновски Димитрие] — роден 1906 во Костурско. Дошол од САД. Бил во 11-та бригада – баталјон „Линколн“. Загинал.

4. Бузев Петрев Трифун — роден на 28 август 1889 во Воден. За време на Балканските војни во 1912 година дезертирал од турската војска и преку Солун заминал за Њујорк, САД. Во Њујорк активно се вклучил во работничкото движење. Прво бил член на Социјалистичката партија на Америка и на Индустриските работници на светот, а потоа, од 1924 година, на Комунистичката партија на САД. Во јануари 1937 година, заедно со свои другари од Македонија што живееле во Њујорк, заминал за Шпанија. Во Шпанија дошол на 10 мај 1937. Бил во 15-та интернационална бригада. Пет пати бил рануван во борбите, а се стекнал со чин поручник. Од Шпанија се повлекол со последните републикански единици во француските логори во 1939 година. Избегал од логорите и се вратил во САД. Во 1946 година американските власти го депортираа во Југославија. Умрел во Скопје на 23 јуни 1966.

5. Василевски Никола (Никита) — од Егејска Македонија. Артилерец во ТАРТ - Словенска група.

6. Георгиев Георги — роден во Кукуш.

7. Георгиев Јосиф (Жозеф) — од Егејска Македонија. Дошол во Шпанија од Канада.

8. Георгиев Оскар — од Егејска Македонија. Дошол од Канада. Загинал 1938 година на Арагонскиот фронт.

9. Георгиев Павле — роден 1903 година во Костурско, Егејска Македонија. Дошол од Канада.

10. Григоров Христо — роден 1903 година во Костурско, Егејска Македонија. Дошол од Канада. Бил во баталјонот „Линколн".

11. Димов Вангел — роден 1915 година во Костурско, Егејска Македонија.

12. Динков Динко — роден 1903 година во с. Горно Броди, Серско.

13. Заспалов Георгиев Иван — роден 1899 година во с. Брезница, Костурско. Дошол од Канада. Бил во баталјонот „Линколн".

14. Ивановски Андреев Иван — роден 1906 година во Серес. Работник - готвач. Дошол од Канада на 15 мај 1937 година. Бил во ТАРТ - Словенска група.

15. Исаков Милан — роден 1911 година во с. Меленци, Егејска Македонија. Во Шпанија дошол од Алжир на 15 јануари 1937 година. Тешко ранет, умрел 1938 година.

16. К'лев Петар (Туше) — роден 1889 година во Кукуш. Уметник. Дошол од Франција 1936 година. Умрел во Скопје во јули 1963 година.

17. К'нев Иванов К'нчо — роден на 25 мај 1906 година во Костурско, Егејска Македонија. Дошол од Канада. Бил во артилерија, баталјон „Коларов". Умрел во концентрационен логор во Франција.

18. Козлов Александар — роден 1911 година, во Егејска Македонија. Во Шпанија дошол од Канада.

19. Козлов Георги — роден 1909 година, во Егејска Македонија. Дошол од Канада на 25 јуни 1937 година. Бил во артилеријата, словенска група.

20. Козлов Димитар — роден 1894 година, во Егејска Македонија.

21. Костов Георги — од Егејска Македонија. Дошол од Канада. Бил во баталјонот „Линколн", 15-та бригада.

22. Ламбрев Крсто — роден 1895 година во Костурско, Егејска Македонија.

23. Ликов Тодор (Лидле) — роден 1898 година во Костурско, Егејска Македонија. Дошол од Франција. Исчезнал.

24. Мајаков Тр. Ламбе [Марковски Трајков Ламбро?] — роден во Костурско, Егејска Македонија. Загинал.

25. Македонски Стефанов Љубе — роден на 27 септември 1907 година, во Егејска Македонија. Загинал во Шпанија.

26. Малинов Петар (Пенко) — роден 1914 година во Егејска Македонија. Дошол од Белгија. Загинал.

27. Марковски Трајков Ламбро — од с. Косинец, Костурско. Живеел во Детроит. Дошол од САД во 1937 година. Загинал во јули 1937 година на Брунете.

28. Михајлов Тасе — роден 1897 година во с. Пливенци, Егејска Македонија.

29. Младенов Петар — роден во Егејска Македонија. Дошол од Канада. Бил во 15-та интернационална бригада, баталјон „Линколн".

30. Насев Васил (Начев, Нацев) — роден 1906 година во Егејска Македонија. Работник. Дошол од Франција. Загинал.

31. Наумовски Лазаров Тане — роден на 24 февруари 1907 година во с. Долно Котари, Леринско. Морнар. Во Шпанија дошол од Панама на 4 август 1936 година.

32. Радев Иван — роден 1913 година во Костурско, Егејска Македонија.

33. Ралев Димитар (Радов Митко) — роден 1913 година во с. Д'мбени, Костурско. Дошол од Канада.

34. Ристовски [Ристевски] Спиров Панде — роден на 27 јули 1906 година во село Нивици, Долна Преспа [Леринско]. Работник. Во Шпанија дошол од Аргентина во март [22 април] 1937 година. Бил во батеријата „Коларов" и во 129-та интернационална бригада. Умрел во Скопје на 21 јануари 1965 година.

35. Скоплиќ Иван — роден 1888 година во Егејска Македонија. Дошол од Канада и загинал во јуни 1938 година.

36. Улковски Донев Ване — роден 1904 година во с. Смрдеш, Костурско. Во Шпанија дошол од Канада на 15 мај 1937 година. Загинал на Теруелскиот фронт.

37. Хаџиев А. Панајот — роден на 23 август 1900 во Д’мбени, Костурско. Работник. Живеел во Гери. Член на Комунистичката партија. Дошол на 19 февруари 1937 од САД. Бил артилерец во словенската група. По поминати 25 месеци во Шпанија, на 10 март 1939 година се враќа во Детроит. Бил еден од организаторите на Македонскиот народен сојуз во Америка. Умрел во 1962 година.

38. Христов Панде — роден во Егејска Македонија. Артилерец.

39. Чичанков Христов Глигор — роден во с. Жупаништа, Костурско. Во Шпанија дошол од Канада. Артилерец. Умрел во Чиле.

40. Шејтанов Александар — роден во Костурско, Егејска Македонија. Умрел во концентрационен логор во Франција.

Непознато место на раѓање

1. Аристов Глигор – роден 1903 година.

2. Василевски Наум — роден 1912 година.

3. Влканов Никола — дошол од Париз, Франција. Стрелан во концентрациониот логор Дахау, Германија.

4. Димов Тошо (Кондураџијата) — во Шпанија дошол од Белгија.

5. Исценски Тодор — роден 1909 година. Загинал на 2 мај 1938 година.

6. Јанков Петар — дошол од Белгија 1936 година.

7. Јанков Тодор — роден 1901 година. Рудар. Дошол од Франција на 30 јуни 1937 година.

8. Комитов Јанко — артилерец во тешката артилерија.

9. Комитов Марко — загинал на 23 мај 1938 година.

10. Кочмаровски — шумски работник. Во Шпанија дошол 1937 година. Загинал на 14 јули 1938 година кај Пена сан Марко на Арагон.

11. Ладовски Михаил — работник. Во Шпанија дошол во ноември 1936 година од Франција. Бил во 13-та интернационална бригада. Загинал на Теруелскиот фронт на 31 декември 1936 год.

12. Марков Јосиф — загинал.

13. Наумчевски Волче — загинал.

14. Недев Георги — евидентиран како борец во Шпанските републикански единици.

15. Николов Петар — роден 1910 година. Во Шпанија дошол од Франција. Загинал.

16. Павковски Владимир — загинал на 20 март 1936 година кај Каса де Кампо, Мадрид.

17. Павлов Стојан (Георг) — роден 1899 година. Железничарски работник. Член на Комунистичката партија на САД од 1927 година. Во Шпанија дошол на 7 февруари 1937 година од САД. Загинал.

18. Паунов [или Паунков] Ганчо — работник, загинал на 17 ноември 1936 година во одбраната на Мадрид.

19. Рајчев Васил — загинал во Шпанија. Артилерец.

20. Рели Џим (Јован) — роден 1913 година. Дошол од Канада на 30 мај 1937 година. Бил во 15-та бригада.

21. Ристо „Шивачот" — во Шпанија дошол од Белгија.

22. Софронов — во јануари 1938 година бил во баталјонот „Димитров".

23. Силов Ерих — во Шпанија дошол од Аргентина кон крајот на 1936 година.

24. Симеонов Борис — во Шпанија дошол од Канада во мај 1937 година. Бил во 129-та бригада.

25. Симов Александар — роден 1900 година. Во Шпанија дошол од Франција. Загинал 1938 година.

26. Симон Милош — роден 1892 година. Дошол од Белгија.

27. Симеонов Глигор — бил во тешката артилерија во словенската група.

28. Скопјанец Ангел — дошол во јануари 1937 година. Загинал.

29. Спасовски Трифунов Стефан — роден 1913 година. Борец во баталјонот „Димитров". Загинал 1938 година.

30. Стојков Емил (Братко) — работник. Дошол од Франција. Борец во 11-та интернационална бригада. Загинал во април 1937 година на Гвадалахара.

31. Стојчев Г. Лазар — загинал во првите денови по доаѓањето во Шпанија.

32. Трифунов Стефан (Стојан) — роден 1911 година. Борец во баталјонот „Димитров". Загинал 1938 година.

33. Чучков Симо — роден 1907 година. Во Шпанија дошол од Франција 1937 година. Борец во II-та чета на баталјонот „Дивизионарио". Стрелан во концентрациониот логор Дахау — Германија, 1942 година.

34. Шејтанов Ефтимов Константин — роден 1910 година. Загинал во Шпанија.


http://www.marxists.org/makedonski/istorija/spanija/makedonski_spanci.htm

Вратете се на почетокот Go down
Flok
Тупаџија
Тупаџија
Flok


Број на мислења : 256
Локација : Macedonia
Регистриран на : 2011-12-16

Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето Empty
ПишувањеПредмет: Re: Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето   Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето EmptyСаб 27 Јун 2015, 11:12 pm


8 )

Jugoslovenski interbrigadisti

Naši Španci

VREME BR 1169 30. MAJ 2013.

Oni su prvi otvorenih očiju pogledali u lice neprijatelja i nisu se plašili da mu se suprotstave
"Verovatno ću biti užasno loš vojnik. Ali kako mogu govoriti njima i umesto njih ako ne postanem jedan od njih?"

Vistan Hju Odn


Evo jedne fascinantne biografije: Baldo Valentić, rođen u Istri (Italija), došao iz Francuske, poginuo u Španiji.

O velikom broju drugih jugoslovenskih interbrigadista, boraca protiv fašizma na strani španske Republike, ne zna se mnogo više.

Ali, evo jedne potpunije priče: Roman Filipčev (Novi Bečej, 1885 – Moskva, 1941). Učesnik Oktobarske revolucije i građanskog rata u Rusiji 1917–1918, Mađarske komune 1919, jedan od osnivača Komunističke partije Jugoslavije 1920, funkcioner i kontraobaveštajac Kominterne, učesnik španskog građanskog rata 1936–1939. i Velikog otadžbinskog rata, poginuo 1941. u odbrani Moskve.

Među životopisima naših španaca ovako živahnih ima još, uključujući i biografiju Koče Popovića, koji je bio gotovo sve što se moglo biti, od francuskog đaka, buržuja i nadrealiste, do salonskog komuniste, španskog artiljerca i komandanta Prve proleterske brigade/divizije/armije, i ministra spoljnih poslova Jugoslavije, uvek dovoljno drčnog da, na primer, nepozvan zbog sukoba s Titom, 1973. godine dođe na proslavu tridesetogodišnjice bitke na Sutjesci u kojoj je komandovao Prvom proleterskom divizijom, vidi se s ratnim drugovima i istog dana vrati u Beograd svojim "spačekom", istim onim u kom je neku godinu ranije, kaže urbana legenda, po gradu vozikao američkog predsednika Ričarda Niksona.

Kratka istorija početka i kraja rata danas zvuči zastrašujuće poznato. Februara 1936. na parlamentarnim izborima u Španiji pobedila je, uz podršku anarhista, koalicija Narodnog fronta koju su činile republikanske partije, socijalisti, regionalne stranke i komunisti. Sukobi sa ultradesničarskim i fašističkim strankama prerastaju u vojnu pobunu koju vode generali Mola, Sanhurho i Franko, uz vojnu pomoć nacističke Nemačke, fašističke Italije i Salazarove diktature u Portugaliji. Velika Britanija i Francuska preko Društva naroda nameću politiku nemešanja, čime se legalna vlast izjednačuje sa pučistima. Običan narod širom sveta podržava Republiku.

Beogradsko Udruženje španskih boraca i prijatelja raspolaže podacima da je u Internacionalnim brigadama u Španiji i drugim jedinicama republikanske vojske bilo 1775 dobrovoljaca iz Jugoslavije, da je u Španiji poginulo njih 595 a kasnije, u Narodnooslobodilačkoj borbi 1941–1945 – 116. Kao i u svemu drugom, podaci su nepotpuni i međusobno se razlikuju, ali istraživanjima onih koji su u ovoj ili onoj meri sačuvani došlo se do zanimljivih podataka. Tako, jugoslovenski dobrovoljci su u Španiju došli iz 24 zemlje: Jugoslavije (421), Francuske (420), Belgije (191), Sovjetskog Saveza (84), Kanade (83), SAD (57), Čehoslovačke (43), Španije (20), Argentine (13), Alžira (11), Austrije (8), Albanije (6), Irana (4), Italije (3), po 2 iz Švajcarske i Urugvaja, po jedan iz Bugarske, Mađarske, Nemačke, Portugalije, Rumunije, Turske, Paname i Afrike; podaci su poznati za 1376 borca. Po starosnoj strukturi, u šestoj deceniji života bio je 21 (1,3 odsto), u petoj 242 (14,5), četvrtoj 667 (40,1), trećoj 367 (22,1), a najmlađi je bio rođen 1922. Na početku rata najviše dobrovoljaca imalo je 26 godina, zatim 31 i 25. Na nacionalnu pripadnost nije se obraćala prevelika pažnja, ali postojeći podaci govore o najvećem broju Hrvata (48 odsto), zatim Slovenaca (23), Srba (18), Crnogoraca (3,2) i Makedonaca (1,5). Jednako nepotpuni podaci kažu da su po političkoj pripadnosti bili komunisti (561), socijaldemokrate (10 odsto), članovi Hrvatske seljačke stranke (8 odsto), anarhisti (4 odsto) a van stranaka gotovo trećina ukupnog broja (457).

Među dobrovoljcima bilo je i 14 žena: 3 doktorke, 2 medicinske sestre, 4 radnice, 2 studentkinje, jedna službenica i dve bez zanimanja. Pet ih je došlo iz Jugoslavije, 4 iz Francuske, 2 iz Čehoslovačke i po jedna iz Alžira, Belgije i Urugvaja. Nisu raspoređivane na front.

Glupo je sa liste mrtvih – a svi su danas mrtvi – izdvajati pojedinačna imena. Važnije je razumeti da su to ljudi, svih četrdesetak hiljada interbrigadista iz celog sveta, koji su se prvi u Evropi oružjem suprotstavili nacizmu i fašizmu, najčešće protiv politike država čiji su građani bili. Španska republika im je 1939. obećala državljanstvo, zato što, po rečima Rafaela Albertija, "zemlju koja vas sahranjuje vi branite"; to obećanje ispunjeno je više od pola veka kasnije – ali je ispunjeno. Jedva šest meseci pošto su preživeli morali da napuste Španiju, izbio je Drugi svetski rat. Nije nikakvo čudo što je ovde 1941. prvu pušku ispalio Žikica Jovanović, ni što su naši španci bili važan deo borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika, ni što su sva četvorica komandanata armija vojske Jugoslavije 1945. bili španski borci, ni što ih je 60 proglašeno narodnim herojima... Oni su prvi otvorenih očiju pogledali u lice neprijatelja i nisu se plašili da mu se suprotstave.

Evo još jedne kratke biografije sa spiska jugoslovenskih španskih boraca. Milojko Teofilović, s nadimkom Mali Srbin, rođen 1914. godine u Vrčinu kod Beograda, mornar, zatekao se u Španiji 1936. Poslednji naš španac umro je 21. aprila 2009. u Kaliforniji, SAD. On je svake godine Udruženju španskih boraca i prijatelja 22. oktobra, na Dan internacionalnih brigada, slao rođendansku tortu. Sada tortu mese sestre Lenka i Kori, ćerke Lazara Udovičkog, španskog borca.



http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1117280

9)

Jugoslovenski interbrigadisti

Započeću ovu temu spiskovima jugoslovenskih učesnika Španskog građanskog rata (1936-1939). U ovoj temi koristim neke delove svog diplomskog rada.

Током Шпанског грађанског рата у јединицама Шпанске републиканске армије борило се око 40.000 антифашистичких добровољаца из 54 земље, махом у Интернационалним бригадама.
Приближан број југословенских добровољаца у редовима Шпанске републиканске армије познат је захваљујући истраживању приређивача зборника Španija 1936-1939 (тзв. југословенски списак), односно ревизији списка од 1664 добровољца приложеног у овом зборнику, коју је извршио љубљански професор Август Лешник, и који износи 1912 добровољаца (професор Лешник је списак од 1664 југословенска добровољца допунио именима добровољаца југословенског порекла чија имена су егзистирала у списковима интербригадиста из других земаља (САД, Канада, Италија, Аустрија, Грчка, Бугарска).
Сем тога, активисти Удружења шпанских бораца извршили су допуну тзв. југословенског списка, тако да према овој ревизији број југословенских интербригадиста износи 1775 (у Шпанији је погинуло њих 595, а у НОР-у њих 116).

UDRUŽENJE „ŠPANSKI BORCI 1936-1939”
SPISAK JUGOSLOVENA ŠPANSKIH BORACA
http://yuinterbrigade.org/spisak-spanskih-boraca/

Stanislava Koprivica Oštrić i August Lešnik analizirali su strukturu jugoslovenskih interbrigadista. Rad profesora Lešnika dostupan je na internetu: http://www.isi.mod.gov.rs/images/biblioteka/vig_feb_2008_print.pdf -- Август Лешник, „’Крв и живот за слободу’, југословенски интербригадисти у Шпанији, 1936-1939.“, Војно-историјски гласник, 1-2/2007, Београд, 2007, стр. 35-48.

Када говоримо о социјалној структури добровољаца, познати су подаци за 1287 добровољаца.
„Најбројнију групу чине радници (63,4%), међу њима је било 10,2% рудара, слиједе студенти и ученици (5,4%), те интелектуалци (лијечници, учитељи, новинари инжењери...). По заступљености професија природно је да су највећа група радници, јер они чине социјалну основицу у организованом радничком покрету, а антифашизам им је био заједничко обиљежје без обзира на идејну и политичку опредељеност на комунисте, социјалисте или неке друге групације организованих радника. Природно је да наредну групу чине студенти и ученици, јер су то били млади људи који су се свјесно определили за комунистички покрет и били спремни своје идеје и политичко опредељење доказивати у пракси.“

Када је реч о националној структури југословенских добровољаца, подаци су непотпуни јер два најрепрезентативнија списка добровољаца (тзв. југословенски списак и Лешникова ревизија) не бележе националну припадност. Ипак, могуће је закључити да је око две трећине добровољаца било хрватског и словеначког порекла, умногоме захваљујући чињеници да је из подручја настањених хрватским и словеначким становништвом потицао велик број економских исељеника, нарочито када је реч о југословенским радницима у Француској и Белгији, одакле је дошло више од једне трећине добровољаца (420 односно 191 од 1664 добровољаца из тзв. југословенског списка).
Broj dobrovoljaca iz Dalmacije i Crne Gore bio bi veći za nekoliko stotina boraca da nije došlo do velike policijske provale organizacije koja je organizovala prikupljanje dobrovoljaca i njihov ilegalni transport brodom "La Corse" 1937.
Takođe, broj dobrovoljaca iz Beograda bio bi znatno veći da policija nije uspela da provali organizaciju koja je uspela da izradi 150 perfektno falsifikovanih pasoša. Iskorišćeno je tek 10-ak pasoša za putovanje do Španije, tj. Francuske.
Ipak, ove okolnosti su bile povoljne kada je reč o čuvanju kadrova za predstojeću borbu protiv fašističkog okupatora u kojoj su uzeli učešća mnogi potencijalni i nesuđeni dobrovoljci za Španiju.

Старосна структура југословенских добровољаца такође није позната у потпуности. Располажемо са подацима за 1298 бораца (78% бораца из тзв. југословенског списка, који садржи податке за 1664 борца). Према овим подацима највећи број југословенских интербригадиста рођен је у првој деценији XX века (667: 40,1%), затим следе добровољци рођени у другој деценији XX века (367: 22,1%). „У 1936. највише добровољаца имало је 26 година, затим слиједе са 31 и 25 година старости.“ Приметан је, дакле, да је највећи број добровољаца био у доби између 20 и 30 година, особито у доби између 25 и 30 година.

Губици у редовима југословенских добровољаца нису прецизно утврђени. У тзв. југословенском списку помиње се 545 погинулих од 1664 добровољаца (32%). Након пораза Шпанске републике око 520 југословенских добровољаца било је интернирано у логорима у јужној Француској. Махом је реч о добровољцима приспелим из Краљевине Југославије, Јулијске Крајине и Истре, који се нису усуђивали вратити у домовину због репресивних мера југословенских и италијанских власти. Од око 250 југословенских интербригадиста који су преко илегалних канала КПЈ (или у мањем броју уз дозволу југословенских власти, најчешће захваљујући породичном утицају) успели да се пребаце из Француске у Југославију, њих око 130 погинуло је током Народно-ослободилачког рата, 1941-1945. (prema drugim podacima, broj poginulih u NOR-u iznosi: 116).

28 interbrigadista postali su posthumni nosioci Ordena narodnog heroja.
32 interbrigadista koji su preživeli rat takođe su postali nosioci Ordena narodnog heroja.
Ukupno: 60 interbrigadista



http://www.mycity-military.com/Ostalo-5/JUGOSLOVENSKI-INTERBRIGADISTI-2.html

10)
Некој други адреси

Шпанската граѓанска војна
Анархизам на дело

http://www.anarhisticka-biblioteka.org/library/edi-konlon-shpanskata-gradjanska-vojna



MUJERES LIBRES: Женското анархистичко движење во текот на Шпанската граѓанска војна

http://lenka.mk/tag/shpanska-graganska-vojna/


Битка кај Поатје

http://mk.wikipedia.org/wiki/Битка_кај_Поатје
Вратете се на почетокот Go down
Sponsored content





Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето Empty
ПишувањеПредмет: Re: Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето   Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето Empty

Вратете се на почетокот Go down
 
Дали навистина Тито е авторот на Самоуправувањето
Вратете се на почетокот 
Страна 1 of 1
 Similar topics
-

Permissions in this forum:Не можете да одговарате на темите во форумот
ФОРУМОТ Е НАШ :: ТУПАЛКА :: Форумот е НАШ :: ОПШТО-
Отиди до: